Политика

Ђакон Зоран Ранковић познат по намештању афера

Српска јавност вероватно нема представу колики је опсег корупције у Српској Цркви а посебно у Синоду као телу које се стара о животу Цркве између архијерејских сабора.
Недавно је Наставно-научно веће Православног богословског факултета нелегитимно изабрало Ђакона Зорана Ранковића за свог новог декана. Нелегитимни Савет, са нелегитимним председником митрополитом Порфиријем Перићем, доноси нелегитимне одлуке. Универзитет на адресу Факултета шаље опомене које др Порфирије игнорише и притом се иживљава над особљем ове установе. То је ружна слика коју Факултет шаље друштву.
У целој причи има много занимљивих (читај: спорних) момената.
Као прво, нечувено је и неприхватљиво то што је овај избор најавио Патријарх Иринеј још у септембру месецу када је тада важећег декана епископа др Игњатија Мидића обавестио да је његов будући наследник Зоран Ранковић на месту новог декана. Епископ Игњатије је био запањен толиком дозом безобзирности од стране првог човека Цркве.
Ипак, упућенији у закулисне радње у Српској Цркви знају да је овај план осмишљен током протеклог лета и то унутар самог Синода. Наиме, пошто је Синод донео одлуку да ускрати благослов двојици наставника Факултета, епископу Максиму и Марку Вилотићу, а пошто се знало да епископ Игњатије као декан то неће прихватити, требало је одмах приступити селекцији новог декана у факултетском колегијуму. Као што је познато, мозак операције је био бачки владика др Иринеј Буловић који је и срочио образложења (читај: галиматијас од погрешних цитирања закона) на основу којих је Синод ускратио благослов двојици наставника.
Један од главних синодских кандидата у свештеничком чину, проф. Владимир Вукашиновић морао је да буде искључен. Он је, наиме, умешан у разне афере од Новог Сада до Београда, а посебно је алармантно његово сексуално узнемиравање студенткиња. Због тога је Синод одлучио да га за сада не поставља на место декана, јер је протекло тек пола године откако се Етичка комисија Факултета бавила оптужбама против њега и цео предмет упутила на више инстанце: црквени и кривични суд.
Стога је Патријарх Иринеј 19. августа месеца, на брзину, у чин ђакона рукоположио професора Зорана Ранковића како би био кандидат за декана. Никада пре тога није било речи о Ранковићевој жељи за свештеничким чином, али ”потребе Цркве” су то наложиле.
Зоран Ранковић је одувек био полтронски расположен према вишим властима. Јавности је непознато да се овај човек још из студентских дана бавио намештањем афера. Једна од његових најјаднијих сплетки, по којој га се сви сећају и због чега га на Факултету сви презиру, везана је за његово сплеткарање против професора догматике Игњатија Мидића.
Било је то далеке 1993. године. Професор Игњатије је студентима објашњавао истине вере у неопатристичком кључу, ослањајући се на савремене теологе, што је, наравно, сметало конзервативној струји у професорском колегијуму. Тадашњи декан је био протођакон Прибислав Симић, човек који се није трезнио од конзумирања алкохола и који, последично, није ни држао наставу на факултету. Али му није нимало сметало да уз помоћ Зорана Ранковића направи сплетку тадашњем младом професору догматике.
И тада су Симић и Ранковић иза леђа Игњатија Мидића организовали скуп студената на коме је требало да Ранковић изнесе низ клевета и подметачина на рачун Игњатијевог догматског учења, а да декан Симић својим ауторитетом допринесе да студенти својим присуством и притиском издејствују удаљавање професора догматике са Факултета.
Срећом, проф. Мидић се није дао збунити, дао је одговор на изнете тужбе и у отвореној дебати поразио клеветнике – Симића и Ранковића. Био је то пораз тог тандема и од тада углед професора Игњатија Мидића међу студентима је све више растао.
Међутим, у историји Факултета је остала забележена ова мрачна страница у којој је протагониста био данашњи нелегитимни декан др Зоран Ранковић.
И тако, Синоду није проблем да управо такву особу наметне на место декана, Већу факултета не представља проблем да доказаног клеветника изабере на чело установе, а Савету факултета не смета да га потврди. Овим се цензорски надзор Иринеја Буловића наставља у најзначајнијој високошколској установи Цркве.
Молимо читаоца да му не промакне највећа поента у целој причи. Наиме, постављење Ранковића на место Игњатија Мидића је највећа иронија у историји Факултета. Доказани клеветник који је још као студент сплеткама радио о глави професору Игњатију Мидићу награђен је постављењем на место збаченог декана. Сплеткарење које је трајало скоро двадесет пет година напокон је уродило плодом.
Др Ранковић је у својој првој изјави за дневни лист Политику показао да је полтронство најсигурнији (и можда једини) пут напредовања на црквеној лествици. Осим што је верност Синоду истакао као свој кредо, није нашао за сходно да изрази жаљење због трагичног стања у коме се налази богословски факултет. О заштити двојице неправедно уклоњених колега и саосећању за (бошљевичким методама уклоњеног) декана не може ни бити речи. Јер, alea iacta est (коцка је бачена).
Универзитетска јавност треба да зна какве људе фаворизује данашњи Синод Српске Цркве и каквом декану поверава глас тренутна већина у професорском колегијуму.
Нечисте работе, сплетке и замке су стварност Богословског факултета који је део Универзитета. Да ли ће се Ректорат, Сенат и остали органи посветити овим проблемима остаје да се види.

Цетиње инфо

Покажи више
Back to top button
Close
Close