Политика

Вечерас одржана 27. литија као знак протеста против Закона о слободи вјероисповијести

Вечерас је у Пљевљима одржана 27. по реду литија као израз протеста против усвојеног Закона о слободи вјероисповијести.

Молебан Пресветој Богородици у цркви Свете Петке у 18 часова служио је Његово преосвештенство епископ милешевски Атанасије.

Након богослужења свенародна литија кренула је улицама Пљеваља којој су се прикључили грађани који су у 17 часова кренули у литију од храма Светог Георгија на Гукама.

Доласком литије у центар града и изговорене мoлитве Оче наш присутним грађанима се обратила Марија Кнежевић.

Преосвећени Владико, часни оци, браћо и сестре, драга дјецо, помаже Бог!

Захваљујем се преосвећеном епископу милешевском господину Атанасију на благослову и прилици која ми је пружена да се колико могу и знам обратим словесном народу Пљеваља, прије свега, а затим свима онима који осјећају да су чест ове наше епопеје.

Са овог мјеста, истим поводом, већ двадесетак пута чуле су се мудре и лијепе ријечи. Посебно задовољство нам је учињено када нас је на једном од претходних наших сабрања, свог присуства, бесједе и благослова удостојио Његово високо преосвештенство митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Празнично расположење подстакнуто тим догађајем осјећа се и данас. Велико је наше задовољство било и када је нашу претходну литију заједно са Његовим преосвештенством епископом милешевским господином Атанасијем предводио његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије. Они су, као и цјелокупно несвакидашње дешавање последњих мјесеци у Црној Гори, подигли ниво нашег слушања и појачали потребу за тим.

Оно што ја вечерас могу да учиним јесте да подијелим већ подијељено, оно што сам осјећала од самог почетка овог „историческог собитија“, од подметања закона који није Закон и не треба то да буде, и од нашег свечаног уласка у благородну и, надамо се благодатну, ријеку литија којом премрежисмо Црну Гору.

Тајанствена сила која нас је „зажегла“ да себе и своје претке и потомке предамо овом тренутку, овом чуду у које повјеровасмо једном давно, па му у овом тренутку и посвеједочисмо, држала нас је да дозријевамо у сопственом ћутању, у прогутаним сузама и прећутаним ријечима. То ћутање, по мом сопственом осјећају, бивало је каткад мрачно као бездан у који замало да пропадну сва битна својства наше људскости као суштина наше културе у којој сагледавамо и себе и друге.

Држао нас је божански промисао и чувао од појединачних наступа, јер наша се питања, сада знам, само саборношћу могу ријешити. Кад се ћутање навршило, а биће снагом и вјером надостило, сустигоше се наше скромне са молитвама дубоким наших предака, па би као у пјесми: „Хиљаде молитви Господе право у твоје срце да погоде…“, и погодише.

И она губава рука која нашара нешто и подметну као Закон, преврши чашу и поможе да се пренемо, да своје животно путовање управимо онако како треба. Први пут, после дуго времена, зла је сила махала мимо нас, те не страдасмо под страшним именом.

Пукоше видици као што Челине дурмиторске пуцају с прољећа, па видјесмо јасно владара без жезла и сваког владарског па и људског достојантва, гдје нама управља неким чаробним штапићем. Него, како се то догодило? Догодило се из вишка корака које је направила власт лажнога цара, из помањкања ефеката додатих са стране, чему лажне муње и громови кад се права знамења укрстише више Горе Црне, и из отказивања послушности наших очију тој представи пуној магле и дима. Општепозната је ствар да илузија не функционише без мањкавости вида посматрача.

Ако је ово права, исконска Црна Гора, а јесте, подсјетимо се да је Црна Гора и она Лажнога Цара Шћепана Малог. Управо из дјела Његошевог које се бави овом темом извући ћемо поуку за ову прилику. Како рече лик из дјела, владика Теодосије: „Прилика је доиста цијела да ће хула на свету истину дивно мјесто души отворити“. Но, како је речено у пјесми коју из литије у литију слушамо, а чији је аутор свети владика Николај Велимировић, „Помози мом виду, помози мом слуху, слава Оцу, Сину и Светоме Духу“. Те помогосмо себи да разобличимо ову опсенарску владавину чијег смо виновника слали о свом трошку по свијету, а он се врати „незнавен“, онакав каквим је називао своје неистомишљенике. Поп Мићо је бар „божју литурђију“ знао наизуст, а он – ништа.

Имали смо и сами погрешну перцепцију ситуације у којој смо се нашли, па нам се чинило да помоћ треба да стигне споља. Али, Ловћенски Тајновидац на једном мјесту фино каже за Црну Гору сада очи најпростије виде // да је ово крвавогнијездо // Богу драго и  Богом бранимо. Дакле, садржи својство брањивости од стране Божје руке које исијава изнутра, а не као стратешку предност. Само смо ми у тој причи недостајали, интензитет и учесталост молитвеног обраћања Богу. Стога сада смијешно звуче предлози разних амбасадора и политичара, на пропутовању кроз Црну Гору, који, вјерујем, нису били злонамјерни колико површни, да треба да се „инкорпорирамо“ у некакву власт у Црној Гори и слично. Да се инкорпорирамо у корпус коме по природи ствари припадамо, у корпус чије смо срце живо и суштаствена супстанца ове Државе, јер у свом историјском бићу стекосмо одлике државотворног народа! Зато никако нисмо они који руше Државу, већ чувају светиње и сваку стопу овог каменог пријестола, самим тим и Државу. Ми смо живо срце српског национа свеколиког, а у своме срцу носимо, како каже Вук Исакович у Сеобама Милоша Црњанског: слатко православије.

Смислом мршави Зкон ће пасти, то је јасно, и са њим још понешто и понеко, али потреба за ведром озбиљношћу нашом неће престати. Битно је одржати што је дуже могуће душевно расположење и духовно настројење које нас је васкрсло, јер је потреба за тим искључиво религиозна успостава враћања уздарја дародавцу највишег реда. Иако за собом има историју Српске православне цркве дугу осам вјекова, у овом тренутку наша заједница је рањива и треба јој потпоре због дисконтинуитета који је трпјела. Ми се, како каже Владета Јеротић, још увијек христијанизујемо. Прелазимо од старозавјетног човјека који се више побојава клетве него што вјерује у моћ молитве, до новозавјетног човјека дјелатног хришћанства. Образовање је то, а не образовање, како је то лијепо акцентовао наш преосвећени владика Атанасије у једној од својих бесједа, акцентујући притом квалитативну природу тог обликовања, наравно, по лику Божјем.

Никола Тесла, један од највећих умова познатог нам свијета, у интервјуу названом „Прилагођавање анђела“ истакао је као једно од врхунских начела сопственог живота игру. Рекао је – играти се и уживати у томе! У потреби за игром оличена је божанска природа човјека јер је по својој суштини стваралачка. То начело садржано је у нашем односу према историјском тренутку који смо обиљежили и којим смо обиљежени. Многе су пјесме – епске и лирске, композиције, разговори, досјетке, есеји и саопштења, ликовна дјела и илустрације, настали управо из овог нашег стања које је иритантно само за оне који неће да се играју, већ су према нама усмјерили лактове својих прекрштених руку као надурена дјеца. Није потребно, једино, директно сукобљавање око тога. Нека игра буде сукцесивна – драга омладино, ако већ хоћете да се играте – штрумфните и бришите. Они ће нам се, можда, у једном тренутку придружити. Сад не могу, морају се играти закона, историје и традиције коју сву морају измислити од Туђемила до дана даншњег! Није то лако!

На крају желим да истакнем нејљепше моменте у нашим литијама, а то су – наша заједничка Молитва Господња, изговорена под небеском куполом која је пралик сваке храмовне куполе, и благослов нашег мудрог пастира, његовог преосвештенства епископа милешевског господина Атанасија. Желим да заједно искажемо захвалност нашем архипастиру на труду који је уложио и непрестано улаже у јачању наше заједнице са њим, међусобно и, што је најважније, са Господом нашим.

Не дамо светиње!

По повратку литије код цркве Свете Петке у културном дијелу програма су учествовали глумац Лепомир Ивковић и епско-пјевачка група “Веран” из Пријепоља.

На крају је присутне благословио епископ милешевски Атанасије.

Покажи више
Back to top button
Close
Close