Колумна

АЛЕКСА МАРКОВИЋ: ПРАВА ВЕРА И ЧИСТИ ИНТЕРЕС ИЛИ САМОВОЉА ВЛАДИКЕ БАЧКОГ ИРИНЕЈА

Покушајем свргавања декана Мидића, епископ бачки Иринеј се надао да ће се неке радње сакрити од суда јавности

Није редак случај да повесна збивања, а још више она која се тако желе презентирати, буду условљена неком слабошћу или неурозом одређене личности. Ко зна каква би судбина света била да је један неталентовани сликар ипак примљен на Академију ликовних уметности у Бечу; ко зна како би се ствари одвијале у Римском царству да се Комодов врли и умни отац приликом одабира свог наследника више руководио објективном проценом него емоцијама; и ко зна како би све текло на Богословском факултету Универзитета у Београду да је један владика од повесног значаја своје владичанско звање схватио монашки и црквено, а не овосветски: дакле, као апел за владање собом и својим искушењима, а не као позив да неограничено и бахато влада другима.

У протеклих неколико месеци Богословски факултет Универзитета у Београду постао је поприште прав(н)е контроверзе. Свети архијерејски синод СПЦ, оличен у самовољи владике Иринеја Буловића, наложио је декану поменутог факултета да отпусти два предавача (један је у звању редовног професора). Прецизније, Синод је „ставио у дужност декану и Савету односног (= Православног богословског) факултета да „изврше одлуку о повлачењу одобрења за вршење службе за поучавање и васпитавање на овом Факултету“. Као образложење је узето то што је – horribile dictu! – један од предавача држао блок-наставу, док је други у немилост Синода (дакле, Буловића) пао зато што је узео неплаћено одсуство ради стручног усавршавања.

Када самовољну одлуку деспота/владике није хтео да спроведе у дело – другим речима, када је одлучио да дела у складу са моралном дужношћу и, још важније, у складу са Законом – декан Богословског факултета проф. др Игњатије Мидић је и сам постао жртва прогона – 24. октобра ове године и њему је укинут „благослов“ за обављање функције декана, а Наставно-научном већу ПБФ-а је наложено да изгласа његову смену. Као и у првом случају, наређено је, сасвим у полицијском маниру (породично васпитање увек оставља неизбрисив траг), да се беспоговорно „изврши“ одлука која је унапред донесена. Сиротом Већу ПБФ-а остало је, ето, тек толико да потврди налог „одозго“ и тако исконструише привид да се све одвија по Статуту Универзитета и по законима Републике Србије.

Епископ Игнатије (Мидић). Фото: ТВ Храм

Питања навиру као бујица, као стихија која може однети ко зна кога. Ево неких, сасвим разумних: докле сежу ингеренције Синода СПЦ када је реч о функционисању Универзитета у Београду? Да ли се након три претходна декрета о отпусту могу очекивати и нови? Да ли Синод може било коме – читај: свакоме ко није по вољи епископа Иринеја – укинути право на академску каријеру и на елементарну егзистенцију, само уколико тај исти Синод – читај: епископ Иринеј – арбитрарно процени да се тај свако не понаша у складу са духом Светог Писма? Коначно, да ли је епископ Иринеј једини аутентични тумач Светог писма и, ако јесте, да ли то могу посведочити његови уџбеници и текстови о тој теми? Тешко, јер за 40 година рада на високошколској установи епископ Иринеј је свој (несумњиви) научни дар материјализовао углавном у Светосавском звонцету (часопис није на SCI листи), пошто му је, како се чини, Политикин забавник деловао одвећ јеретички и напредно. А напред се и у науци и животу мора ићи, чак и када то значи признање чињенице да тамо напред више нећемо бити ни млади, ни лепи ни тако моћни какви смо одувек желели бити.

Иза многих великих прича, нарочито оних заоденутим духовним садржајима, често стоје неке „људске, исувише људске“ побуде. Некада амбиција за патријаршијским троном, некада напросто жеља да се влада (за сада Црквом, а после ко зна: можда и државом, макар из сенке), а некада и страх да се прикрију сопствена непочинства. Јер, страх који непоткупљиви и скандала лишени декан Игњатије Мидић изазива код људи који су склони непочинствима мора да је велики. Нарочито ако тај исти човек, самом функцијом декана, има увид у одређена акта.

Да конкретизујемо причу лако проверљивим подацима. Године 2012. епископ Иринеј Буловић напунио је 65 година живота, чиме је стекао законске услове за пензионисање. Наставно-научно веће ПБФ-а продужило му је радни однос за три академске године (закључно са 2014/15), када се изгубио основ да поменути предавач настави своју академску каријеру. (Колико је та каријера била успешна, посведочиће студенти када је реч о редовности извођења наставе, а стручна јавност упућивањем на број његових објављених радова.) Но, тада настаје прави заплет. Из недовољно познатих разлога, група за библистику, на којој је Буловић до тада био ангажован, није поднела никакав захтев за продужење његовог радног односа (можда зато што је већ била попуњена или ко зна већ због чега). Тада Буловић прави коренити заокрет. Већу ПБФ-а једна друга група подноси иницијативу за продужење радног односа епископу Буловићу на још две године, вероватно се позивајући на тадашњу одредбу сходно којој се, након две године продужетка, предавач могао – у изнимним околностима недостатка одговарајућих кадрова – ангажовати на још две године (дакле, и у том изнимном случају, у максималном трајању од максимално четири године).

Иницијатива је спроведена упркос чињеници да, по мом и не само мом мишљењу, кандидат Буловић није имао (и још увек нема) никакву диплому (или рад) која би га квалификовала за обављање професорске делатности на поменутој групи, а сама процедура којој се том приликом прибегло била је у најмању руку чудна. Наиме, из увида у документацију више је него очигледно да је потпис тадашњег управника Катедре за филологију, на чију је иницијативу Буловић добио продужетак, чудно промењен. Уосталом, погледајте и упоредите сами.

Потпис др Иване Кнежевић у једном студентском индексу

Потпис др Иване Кнежевић у другом студентском индексу

Потпис др Иване Кнежевић испод иницијативе за продужење радног односа епископу Иринеју

Дакле, кандидат Буловић је том чудном процедуром добио продужење радног односа на Катедри за коју није квалификован, премашујући приде и тадашњу законску одредбу 2+2 продужења (наиме, добио је 3+2). Вредно је помена и то што поменута (више него чудна) иницијатива није достављена члановима Већа у материјалима за седницу, него ју је тадашњи декан поднео лично на седници, и то тако да чланови Већа нису имали никакав увид у документ. А да јесу, вероватно би видели и чудан потпис и ствар изнели на чистац. Ако ништа друго, обавестили би о томе тада одсутног шефа Катедре за филологију, који није био ни свестан да му је потпис видно променио визуелни идентитет.

У светлости ових података најновији напади на Православни богословски факултет и декана др Игњатија Мидића од стране Синода (читај: Иринеја Буловића), као и разлози претходних покушаја чистки, постају нешто јаснији. Њих не морамо више тражити у доктринарној чистоти, држању блок-наставе, сабатикалу, или нечему другом. Пошто је декан Мидић прекинуо вишегодишњу праксу да беспоговорно спроводи вољу дотичног епископа на факултету, одговорно се определивши да заштити не само науку, интегритет предавачâ, њихово право на рад и основну егзистенцију, већ и законе ове државе, он је свакако морао бити лишен „благослова“. Просто речено, покушајем свргавања декана Мидића, епископ Иринеј се надао да ће се неке радње сакрити од суда јавности.

Иницијатива за продужење радног односа епископу Иринеју (Кликните на слику за увећање)

Надао се узалуд, јер је превидео једну важну ствар. За делање у складу са (моралним) законом „благослови“ те врсте – као уосталом ни уцене и притисци – ни најмање нису потребни: потребан је само врлински, непоткупљив и слободан човек. А таквих на Богословском факултету на сву срећу још увек има. И има их доста.

ЦЕТИЊЕ ИНФО

Покажи више
Back to top button
Close
Close