Колумна

СТЕВАН ГАЈИЋ – AГОНИЈА НАТО ДИКТАТOРА – СРБИЈА И ЦРНА ГОРА

Живот у Србији и на Балкану нема додирне тачке са оним што руским гледаоци виде на федералним телевизијским каналима или што им у штампи сервирају лобисти балканских диктатора. Малте не до тренутка када је оптужио Русију за тобожњи државни удар 2016, који је претходио уласку Црне Горе у НАТО 2017. године, такве лобисте у Москви имао је и њен председник Мило Ђукановић, узор и партнер председника Србије Александра Вучића.

Боље је да се руској јавности ово саопшти сада, него кад почну да стижу све шокантније вести које федерални канали неће умети да објасне. Да Србија под Вучићем, на жалост, личи на постмодерну дистопију, да је претворена у фрик шоу, најбоље се види у светлу афера које је потресају.

У мору скандала, Србију су ових дана запљуснуле још две афере:  довођење Вучићеве породице у директну везу са људима из нарко миљеа и тајни летови карго авиона током ванредног стања због епидемије вируса корона са товарима оружја за Уједињене Арапске Емирате (УАЕ). Помније посматраче збивања ово ипак не изненађује превише: природу и јачину веза са УАЕ и владајућом породицом Бин Зајед посредно је наговестио наглашено емотиван телеграм саучешћа који је тадашњи премијер Вучић још почетком септембра 2015. упутио шеику Мухамеду Бин Заједу због погибије најмање 45 војника УАЕ, учесника агресије на Јемен, поручивши да је тешко „изнаћи праве речи утехе… када су изгубљени храбри животи“. Србију је тако Вучић, не питајући је, симболично сврстао уз џихадисте који су у том тренутку уживали подршку УАЕ. Треба додати и да од јесени 2016. основна школа „Растко Немањић Сава” која у Новом Пазару – центру области у којој је у средњем веку основана српска држава – постоји од 1913. године, више не носи име првог српског архиепископа већ, договором Вучића и амбасадора Емирата у Београду, актуелног председника УАЕ шеика Калифе Бин Заједа ал Нахјана.

Док лист „Данас“ објављује детаље најновијих скандала, сви провладини таблоиди покушавају да забашуре чињенице оптужујући стране службе, а председник Владе Ана Брнабић каже да не види никакву потребу да провери чињенично стање и распита се с ким се дружи председников син.

Све ово поклопило се с вешћу објављеном 10. јуна о заплени пет тона колумбијског кокаина намењеног Србији. Треба имати на уму да то није прва велика заплена повезана са Балканом. Почетком маја је на државном броду Црне Горе пронађено пола тоне кокаина у хамбуршкој луци, што није први скандал који власти Црне Горе доводи у везу са шверцом дроге, јер се то догађало и раније, укључујући 200 килограма кокаина у дипломатској пошти и 60 килограма на војном броду. „Закључак може бити само један – Влада Црне Горе шверцује кокаин“, тврди опозициони посланик црногорског парламента Небојша Медојевић.

У рату балканских нарко кланова (о чему је недавно објавила текст новинарска организација за разоткривање криминала и корупције „Крик“), досад су убијене десетине људи, не само на територији Србије и Црне Горе, већ и Грчке и појединих западних земаља, а крајем маја се и у Кијеву збио спектакуларни покушај убиства. Латиноамериканизација Црне Горе, затим и Србије, достигла је алармантне размере. Да ли се ради о јунговском синхроницитету или о намери, тек државне телевизије и Србије и Црне Горе управо емитују све сезоне серија „Наркос“ и „Ел Чапо“.

Вучић је расписао парламентарне изборе за 21. јун 2020. У позадини избора је, наравно, српско питање свих питања – Косово и Метохија. Опозиција већ две године протестује због апсолутне заробљености институција и медија и бојкотује изборе, чиме ускраћује легитимитет скупштини насталој на основу нерегуларних избора. Овакав став је проблематичан и за НАТО јер би евентуалну одлуку о предаји Косова, коју би донела нелегитимна скупштина, могла да оспори прва демократски изабрана власт.

При овоме посебно упада у очи чињеница да се избори први пут не расписују на територији Косова и Метохије и то је, уз недавну предају електропривредног система Србије у руке електропривреде Албаније, још један у низу доказа да Вучић води тајне преговоре за стварање Велике Албаније и усисавања остатка Балкана у НАТО. За тајне преговоре Вучића и „председника Косова“ Хашима Тачија, уз посредништво високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност Федерике Могерини и посредника попут Александера Сороша и Тонија Блера, први пут се сазнало 2018. од бившег министра спољних послова Србије Вука Јеремића. Стиче се утисак да је кључни елеменат целе стратегије само да се погоди тренутак како би на брзину домаћа и међународна јавност биле доведене пред свршен чин.

Такозвани други талас ковида 19 треба очекивати убрзо после избора. Био би то идеалан тренутак да Вучић промени устав Србије, о чему у јавности већ има наговештаја. Изговори могу да буду различити: од просвете до локалне самоуправе, а с правим циљем избацивања Косова из преамбуле устава, као и делова устава који се тичу казнене политике за чин велеиздаје, како он, Брнабић и сви који учествују у овом подухвату не би никада били позвани на одговорност. Ако се ова прогноза о темпирању другог таласа испостави тачном, то не значи да сам пророк већ само посматрач ситуације.

Такође, не би требало да чуди избацивање шефа дипломатије Ивице Дачића из владе коју би Вучићева Српска напредна странка формирала после избора, што се такође најављује. Најозбиљнији кандидат за замену је Уједињена демократска Србија, листа настала углавном од провучићевских отпадника из Демократске странке, коју и поред жестоких покушаја Вучић није успео да поцепа и преузме. За ову групацију поред њене отворене НАТО оријентације, више упућених аутора тврди да ју је формирао управо Ђукановићев и Вучићев заједнички политтехнолог Владимир Беба Поповић.

1 Међутим, када се јавност Србије због овога узбунила, Вучић је пред новинарима 15. јуна, само шест дана до одржавања избора, објавио да ће на 90 бирачких места на Косову бити одржани избори. Док на самом Косову, у српским срединама, нема предизборне активности, излишно би било говорити да локални избои нису ни расписани.

Вучић се неће либити да по сто први пут од Русије тражи да пуца себи у ногу, иако му је Владимир Путин у више наврата јасно дао до знања да Русија неће пристати ни на какав споразум којим се крши резолуција СБ УН 1.244, односно гаранција суверенитета Србије над Косовом и Метохијом. Имајући у виду досадашње понашање, треба очекивати да ће Вучић опет покушати да превари Русију. Прилику за ово има већ данас, 18. јуна када у посету Србији долази Сергеј Лавров.

Овог пута чини се да је у игри следећи сценарио. Вучић и Тачи треба да, уз помоћ специјалног преговарача ЕУ за Косово и Метохију Мирослава Лајчака, потпишу некакав споразум, стављајући тако пред свршен чин и администрацију Доналда Трампа и Русију. Треба подсетити да се ради о оном истом Лајчаку, НАТО специјалцу за дипломатске операције, који је 2006. године помогао одвајање Црне Горе од заједничке државе са Србијом.

Чини се да се блеф састоји у Вучићевом и Тачијевом очекивању да ће се сви сложити с њиховим каскадерским потезом. Претпоставка је да, уколико нека од светских сила не пристане да аминује овакав споразум, та сила ризикује да је светски медији прогласе за „кваришу“.

Вучић и Тачи преко лобиста и медија под њиховом контролом, као и атлантистички лобисти ван Балкана, непрестано пласирају причу да је Трампу страшно важно да се склопи споразум Београда и Приштине како би могао да пред америчке бираче изађе с неким спољнополитичким успехом. Та теза се упорно пласира – без обзира што Трампов специјални представник Ричард Гренел понавља да је то нетачно, и упркос здравом разуму који јасно говори да Косово уопште није тема америчких председничких избора, као и свима очигледне чињенице да Трамп свуда и без изузетка систематски руши политику Барака Обаме и Клинтонових. Тачи је, међутим, управо најавио да се повлачи из политике. Очигледно је он први и практично разумео да је ипак дошло време за разлаз.

Јасно је да Дачић Вучићу тренутно представља једину системску опозицију, због очите идеолошке супротстављености. Због тога и треба очекивати његово избацивање из владе. Зато не чуде напади којима је Дачић изложен током предизборне кампање, али он не остаје дужан и више сугестивним и суптилним порукама својим бирачима даје до знања да не подржава Вучићев издајнички курс. Ипак, уцењен коалицијом са Вучићем, он не напада отворено. Напротив, кад год се покаже неки знак да они нису на истој линији, Дачић се одмах ритуално „пере” од таквих инсинуација, и вербално се приближава Вучићу. Порука са којом он излази на ове крње изборе, међутим, врло је индикативна и чини се упире прст на коалиционог партнера: „Проклет био издајица своје домовине”.

Вучић, који је фрустриран од како је Европска комисија променила састав (са старим је очито имао дил) и од како је све јасније да ни Русија ни САД не желе да му одобре план за Косово, одлучио је да их све „казни” напрасним изјавама љубави Кини за помоћ током короне. Вучић је тада наглашено хвалио Кину, посебно у односу на Русију, која је послала несразмерно већу помоћ у 11 „иљушина” пуних опреме и војних стручњака за овакве ситуације. Кинеску помоћ дочекао је лично, уз театрално љубљење кинеске заставе и називања Си Ђинпинга братом, док је на дочек „иљушина” послао председника Владе Брнабић и министра војног Александра Вулина.

Вучићева љубав према Кини међутим, није почела короном. Треба подсетити да је руска фирма „Ју голд”, чија је понуда, како је саопштила, „неупоредиво боља и повољнија за државу Србију”,  2018. године изгубила битку за куповину рударског басена „Бор” са кинеским „Зиђином” који је убрзо постао власник и највреднијег налазишта злата у Европи „Чукару Пеки”. Такав исход је најавио сам Вучић изјавом да ће „молити и, ако треба, и на коленима клечати” пред председником Сијем не би ли Кинези преузели „Бор”, чиме је обесмислио конкуренцију на тендеру. Типујући унапред победника он је успут уништио и преговарачку позицију Србије. Кина јесте геополитички пријатељ Србије и подржава је у светским форумима, али ово није разлог приближавања, што се показало и у пријему кинеске и руске помоћи Србији у борби против вируса. Суштина је демонстрација удаљавања од Русије и сигнализација глобалистичким савезницима да Вучић у тренутку кад Светска здравствена организација и Бил Гејтс хвале кинески метод борбе против короне и критикују Трампа, он није уз Трампа који је усред жестоке борбе са Кином.

У исто време Вучићев партнер у Црној Гори Ђукановић је у великом проблему. Литије, започете због скандалозног закона који предвиђа конфискацију црквене имовине, настављају се после паузе због короне. Истовремено је митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве Амфилохије отворено позвао вернике да не гласају за владајућу Демократску партију социјалиста (ДПС), што се дешава први пут. Имајући у виду да огроман део чланова ДПС подржава Цркву, јасно је да Ђукановић на следећим изборима губи власт. После покушаја отимања имовине и рушења једног манастирског конака, његова једина тактика је све или ништа. Једино чему се може надати је покушај изазивања грађанских сукоба и позив НАТО-у да окупира земљу како би њега силом одржао на власти.

Везе Ђукановића и Вучића су многобројне, али тек после њиховог одласка с власти биће откривена сва дубина тих веза попут повезаности обојице са бившим шефом палестинске обавештајне службе Мохамедом Дахланом, држављанином Црне Горе од 2012, а Србије од 2013, који годинама живи у Београду, у вили у којој је као шеф државе боравио Борис Тадић. Пре тога је у УАЕ био саветник за безбедност Вучићу блиском Мухамеду бин Заједу. Дахлана је више палестинских званичника оптужило за корупцију (због чега му је и суђено у одсуству) и умешаност у тровање Јасера Арафата. Према порталу „Мидл ист ај” (Middle East Eye), Дахлан је 2003. у писму израелском министру безбедности Шаулу Мозафу поручио: „Будите сигурни да су дани Јасера Арафата одбројани, али допустите нам да се њега решимо користећи наше, а не ваше методе”. Исти портал тврди и да Дахлан стоји иза арапских инвестиција у Србији, укључујући продају државне авиокомпаније ЈАТ и договор о извозу српског оружја. Турски лист „Јени сафак” (Yeni Safak) објавио је да су четири члана његовог обезбеђења учествовала у прикривању доказа убиства саудијског новинара Џамала Кашогија.

Подривање Русије, и доследно спровођење НАТО агенде за Балкан је још један од заједничких пројеката. Ђукановић je аферу „државни удар“ 2016. режирао у изборном дану како би обесхрабрио опозицију, у тренутку кад је одзив добио такав замах да је постало јасно да ће изгубити изборе уколико не пресече ентузијазам бирача. У тврдњи да je посреди био покушај државног удара Ђукановића је, очекивано, подржао НАТО. По угледу на ово, Вучићеви таблоиди су 2019. распалили шпијунску аферу са циљем оптуживања Русије за поткупљивање српских обавештајаца. За разлику од Ђукановића, међутим, НАТО ипак није на исти начин подржао Вучића. Тако да он, иако се то неколико пута могло очекивати, није имао пуну подршку да спектакуларно каже Русији историјско НЕ, попут његовог другог великог узора, Јосипа Броза Тита 1948, са кимe често воли да се пореди. Ово би Вучић несумњиво и пре учинио када би Русија пристала да одустане од резолуције 1.244.

О Вучићевој подршци Ђукановићу посебно сликовито говори изјава о „државном удару“ специјалног тужиоца Црне Горе за организовани криминал Миливоја Катнића у јуну 2017. државној Радио-телевизији Црне Горе, који је нагласио да су докази „необориви“, за шта је посебно заслужна Безбедносно-информативна агенција Србије.  „Докази које смо добили из Србије су важни и посебно смо захвални на тој помоћи“, рекао је он и додао да је у овом случају „постојала улога страног елемента инспирисаног из руских националистичких центара“.

Оно што су за Ђукановића литије, за његовог двојника Вучића је бојкот избора. Али ни један ни други не смеју да одустану, Вучић од избора и предаје Косова, а Ђукановић од укидања закона цинично названог Закон о слободи вероисповести. Али чињеница је да су обојица сатерани у ћошак, и да више немају маневарског простора, што је и сам Вучић рекао у недавној изјави.

Црна Гора је готово увек кроз историју авангарда стања духа у српском народу, нека врста барометра духовног стања Срба, први весник свих добрих али и свих злокобних тенденција. Првo је у Црној Гори под Ђукановићем развијен клијентелистичко-мафијашки систем, који је доста касније применио Вучић, и први су Црногорци ушли у политику негирања сопственог српског и православног идентитета и следствено пореметили односе са Русијом. Међутим, управо је Црна Гора сада светионик слободе. У Црној Гори се данас води битка за демократију код свих Срба. Народ у Црној Гори вратио се Христу и пркоси криминалном режиму који је несумњиво на издисају. Чини се да Црна Гора најјасније најављује и промене које ће се прелити у Србију.

Политикон

Покажи више

Такођер погледајте

Close
Back to top button
Close
Close